KAKO REGIONALNE VESTI SAZNAJU…
Najčešća greška kod ispovedanja je skretanje pažnje sa svojih grehova na grehe drugih, navodi portal Kurir. Umesto da se fokusiramo na svoje postupke, često se upuštamo u prepričavanje tuđih dela, govoreći kako su nas drugi izazvali ili šta su uradili. Time se ispovest preobražava u izlaganje tuđih grehova, a ne vlastitih.
Sveštenici ističu da bi prava ispovest trebala da bude usmerena ka sopstvenim grehovima. Umesto da analiziramo šta nam je neko učinio, trebali bismo se fokusirati na svoje reakcije. Kada prepoznamo greh, ključno je da ga imenujemo bez izgovora ili objašnjenja koja bi nas mogle prikazivati u povoljnijem svetlu.
Mnogi ljudi, kada priznaju greh, često dodaju opravdanja. Rečenice poput „da, iznervirao sam se, ali…” oslikavaju urušavanje iskrenosti. Ova vrsta samoopravdanja ima duboku tradiciju, počevši čak od Adama i Eve, koji su umesto da preuzmu odgovornost, prebacivali krivicu jedni na druge.
Sveštenik na ispovesti je zapravo samo svedok, jer se ispovest vrši Bogu, a ne ljudima. Stoga ne bismo trebali da imamo strah od toga da nešto ostane neizrečeno. Na ispovesti se uvek susrećemo sa istim izborom: da opravdamo sebe ili da se pokajemo. Opravdavanje štiti naš ego, dok pokajanje otvara srca i omogućava duhovno sazrevanje.
Postoji i opasnost od druge krajnosti, naročito kod novohrišćana, koji često ulaze u previše detalja kada govore o svojim grehovima, poput bluda ili unutrašnjih iskušenja. Međutim, stvarna poenta ispovesti leži u upotrebi pravih reči bez prekomernog razglabanja. Ispovest bi trebala da bude akcija presecanja, a ne ponovnog vezivanja za grehe.
Ponekad se dešava i da pojedinci nisu sigurni da li su zgrešili. U takvim situacijama, važno je tražiti duhovni savet, jer sveštenik može pomoći u razumevanju situacije. Bitno je razlikovati situacije kada izmišljamo izgovore i kada tražimo pojašnjenje.
Izvor: informer.rs
